Školska godina je počela. I među đacima i među roditeljima ima i onih koji su se obradovali vraćanju u školske klupe i onih koji su se uplašili novih obaveza. Neki se zabrinuto preispituju kako da se organizuju i usklade sve aktivnosti. Neki već razmišljaju da potraže pomoć za učenje. Očekivanja i strepnje su brojne, a želje svih da uspeh na kraju školske godine bude što bolji.
Činjenica je da se pozitivan stav prema školi, volja za učenjem i samopouzdanje kod dece ne pokreću pritiskom na taster 1. septembra. Akademsko učenje se može uporediti sa sportskim treningom koji ima faze zagrevanja, intenzivnog rada i odmora. Fokusiranjem na proces, a ne na rezultat postepeno se gradi motivacija za učenje i rad. Važno je da se vrednuju i uložen trud i vreme, upornost, kao i da se prepoznaju i fokusiraju aktivnosti koje doprinose osećaju zadovoljstva.
Sticanje radnih navika je proces koji zahteva posvećeno i kontinuirano angažovanje. Za male đake deo odgovornosti jeste i na roditeljima, ali to nikako ne podrazumeva da roditelji rade domaće zadatke sa, niti umesto dece.
TERMINI OTVORENIH VRATA
Na prvim roditeljskim sastancima jedna od osnovnih informacija koju su učitelji/razredne starešine podelile su termini otvorenih vrata. To je vreme koje zaposleni u školi mogu da posvete roditeljima u cilju saradnje i praćenja učenika.
U praksi se pokazuje da tu mogućnost roditelji ne koriste u dovoljnoj meri. Najčešće kontaktiraju učitelje/nastavnike kada treba da pravdaju izostanke, rešavaju nesuglasice sa drugim učenicima ili kada dete naređa više slabih ocena, pa treba da se „izvlači“ prosek.
Praćenje adaptacije đaka-prvaka ili petaka na promene, sticanje uvida u rad i napredovanje učenika, praćenje celokupnog razvoja (i emocionalnog i socijalnog), a ne samo akademskih postignuća u vidu ocena u elektronskom dnevniku moguće je upravo putem otvorene komunikacije sa onima koji najviše vremena provode sa decom.
Za visoka akademska postignuća, između ostalih, značajni preduslovi su i osećaj sigurnosti i samopouzdanja učenika. Važno je da roditelji osluškuju dete, neguju otvorenu komunikaciju i podržavaju ga. Često su podbacivanje/nisko postignuće u školi samo simptomi nekih drugih problema. Roditelji treba da budu slobodni da sa nastavnicima podele svoje nedoumice i blagovremeno potraže pomoć.
Takođe, pogrešno je uverenje da roditelji odlikaša nemaju razloga da dolaze na otvorena vrata. Sa nastavnicima roditelji mogu da popričaju o problemima sa kojima se deca susreću ne samo u usvajanju gradiva nekog predmeta, već i u raznim situacijama sa vršnjacima.
Mogu i da se posavetuju kako da im pomognu da bolje i više napreduju u određenim oblastima i da se lakše nose sa izazovnim situacijama tokom školovanja i ovog osetljivog perioda u životu svakog deteta. Nastavnici su ti koji mogu da prepoznaju i ukažu i na neke jake strane i talente učenika koje je potrebno dodatno negovati.
PITANJA KOJA RODITELJI MOGU POSTAVITI
Neka od pitanja koja roditelj može postaviti učitelju/nastavniku:
- Kako komunicira sa drugom decom u školi?
- Šta radi na odmorima? Sa kim se druži? Da li učestvuje u nekim zajedničkim igrama?
- Da li poštuje pravila i ponašanja u grupi?
- Na koji način traži pomoć i podršku?
- Koliko učestvuje u aktivnostima na času?
- Kakve su pažnja i koncentracija na času?
- Kako usvaja gradivo?
- Na kojim sadržajima i kako treba dodatno raditi?
- U kojim oblastima se ističe? Kako se to prepoznaje?
- Koja iskustva bi možda mogla dodatno da podrže napredak?
Zajedničkom saradnjom roditelja i nastavnika postižu se najbolji rezultati u razvoju ličnosti svakog đaka i tada uspeh neće izostati.
