Koliko može da se nauči jezik za nedelju ili dve dana?
Učenje je relativno trajna promena, nastala pod uticajem sredine i izazvana potrebama individue koja se menja.
Može biti namerna, svesna aktivnost usmerena ka unapred definisanom cilju da se obogati određeno znanje, steknu uvidi, formiraju navike, usvoje vrednosti, razviju stavovi, usavrše veštine.
Međutim, ono može biti i potpuno nesvesno.
Učenje je istovremeno i proces i rezultat, a znanje se može steći iz svakog iskustva – neuspeha, uspeha ili nečeg između.
Praktično iskustvo
Istraživanja iz oblasti psihologije učenja pokazuju da je najbolje ono učenje koje je povezano s praktičnim iskustvom i koje je prožeto prijatnim emocijama.
U nastavi, učenje je kooperativna aktivnost. To znači da ishod učenja, između ostalog, zavisi od angažovanja svih učesnika (organizatora, predavača, polaznika).
Lična odgovornost
Koliko i/ili šta neko može da nauči za nedelju ili dve, zapravo je pitanje lične odgovornosti.
Šta to konkretno znači?
Prvo, definisanje cilja sa kojim se upisuje određeni program.
Ovde je posebno važno da ciljevi budu realni i koliko je moguće dostižni.
Nije realno očekivati da se nivo znanja stranog jezika u inostranstvu enormno unapredi za svega 10-15 dana, ma koliko se trudili. Opet, može se očekivati da će se usvojiti neki novi pojmovi. U određenoj meri provežbavaće se veštine komunikacije na stranom jeziku. Učvrstiće se postojeći ili formirati novi stavovi o drugačijoj kulturi. Unaprediće se osećaj sigurnosti i samopouzdanja u komunikaciji sa strancima i sl.
Budući da su programi internacionalni i da pored nastave jezika u učionici obuhvataju boravak u stranoj zemlji, smeštaj u studentskim rezidencijama ili kampusima, hranu koja je drugačija od uobičajene i razne aktivnosti, jasno je da su mogućnosti učenja neograničene.
Važno je razmisliti šta želimo da dobijemo od programa? Sa kakvim iskustvom bismo želeli da se vratimo nakon boravka na kampu/kursu? Čime bismo bili zadovoljni ili na šta bismo bili ponosni kad se vratimo?
Učenje ne teče prostom, uzlaznom putanjom. Na njega utiču i faktori koji izazivaju napredovanje i faktori koji izazivaju zastoj. Da li će učenje u početku biti sporo, a kasnije sve brže ili upravo obrnuto? Hoće li napredak biti u skokovima ili ćemo imati utisak da stagniramo? Napredak zavisi kako od spoljašnjih faktora tako i od nas samih. Takođe, pravi efekat naučenog ne mora odmah biti vidljiv, niti objektivno lako merljiv.
Tok učenja, između ostalog, može da zavisi od sledećih faktora:
Prethodna iskustva
Ovde se ne misli na nivo znanja jezika sa kojim polaznik dolazi na program, već na šire, opšte iskustvo.
Da li je polaznik ranije putovao samostalno i boravio na sličnim programima? Koliko je vremena potrebno da se adaptira na novi kontekst, uslove rada, predavače, upoznavanje i uspostavljanje odnosa sa drugim polaznicima?
Orijentacija pred put, orijentacija prvog dana programa, upoznavanje i međusobno zbližavanje, osmišljeni su da bi se polaznik što lakše i brže prilagodio. Uprkos tome, period adaptacije kod nekih polaznika može da potraje i više dana. Neki polaznici intenzivnije proživljavaju osećaje nelagode, razočaranosti, strepnje, straha, pa može izostati spremnost za unapređenje znanja stranog jezika. Sve je to deo iskustva i učenja uopšte.
Sa iskustvom adaptacije na novu sredinu i novi kontekst, postepeno se razvija osećaj zadovoljstva.
Prijatna osećanja
Prijatna osećanja, koja se doživljavaju tokom procesa učenja, olakšavaju samo učenje, a naučeno se bolje pamti.
Kada polaznika preplavljuju emocije koje nisu prijatne, ne samo da izostaje osećaj zadovoljstva, već je blokirano i usvajanje novih sadržaja.
Važno je da polaznik preuzme odgovornost za upravljanje svojim emocijama. Treba da ih prihvati i da razume da su emocije samo nosioci poruke, odraz odnosa prema situaciji. Tada je njegov zadatak da sa realizatorima programa iskomunicira potrebu koja leži iza tih osećanja. Pažnju treba da usmeri na ono što je trenutno aktuelno, ono što je dobro, prijatno, na mogućnosti za lično usavršavanje i bogaćenje svog iskustva.
Predznanje
Predznanje sa kojim se polazi na program vezano je za očekivanja kako od samog programa (npr. koliko je gradivo koje treba da se usvoji „lako“ ili „teško“), tako i od mogućnosti polaznika da napreduje određenom dinamikom (npr. brzina aktiviranja pasivnog znanja).
Iako su polaznici kursa grupisani prema rezultatima na ulaznom testiranju, subjektivni doživljaj da je nešto lako ili teško za praćenje, razumevanje i reprodukciju vrlo je različit. Preuzimanjem inicijative stiču se novi uvidi, upotpunjuje samorazumevanje i dolazi do boljeg sagledavanja vlastitog znanja. U tom smislu, lična odgovornost za sopstveno učenje odnosi se na spremnost polaznika da traži da zameni grupu, da dobije dodatne zadatke i/ili pojašnjenja i sl. Pored usavršavanja jezičkih veština, u komunikaciji sa drugima pojedinac oblikuje lične kriterijume prema kojima procenjuje sopstvena znanja i umenja. Polaznik postaje spremniji za zauzimanje svog položaja u odnosu na druge, a to je važan segment učenja.
Motivisanost
Želja polaznika da se prijavi na program ne znači nužno i da će motivacija za učenje i posvećeni rad biti snažna, niti svakog dana programa ista. To je potpuno u redu.
Programi su tako koncipirani da čak i nesvesno, polaznici usvajaju nova znanja. Takođe, kroz uključivanje u druge aktivnosti neminovno se pokreću procesi opažanja, memorisanja, razmišljanja, zaključivanja budući da je polaznik izložen stranom jeziku. Kada radi nešto konkretno, a pri tome uživa i nalazi zadovoljstvo, povećava veru u sebe i svoje sposobnosti. To su takođe benefiti programa koji pružaju osnov za kasnije dalje učenje i usavršavanje stranog jezika i nakon ovih nedelju/dve.
Sve veštine, pa tako i jezičke, unapređuju se kontinuiranom primenom i istrajnim ponavljanjem. Za dostizanje uspeha potrebno je vreme.
